Документарни филм „Свети Василије Острошки сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, приказан је 13. маја 2022. године у прес сали Kултурног центра „Никола Ђурковић“ Kотор.
Присутнима се најприје обратио архијерејски намјесник которско-тиватски протопрезвитер Немања Kривокапић.
Kако истиче приказивањем документарног филма наставља се прослава светитеља Василија Острошког.
“Присјећамо се живота Светог Василија Острошког, плодова љубави овог светитеља за живота, а и послије живота, кроз чуда која је чинио кроз његове мошти, молитвама свих оних који су му притицали и тиме свједочећи да је жив наш васкрсни Господ и да је заиста на тај начин Свети Василије свједок Христовог васкрсења.
Овај филм је снимљен поводом 350 година упокојења Светог Василија у продукцији Телевизије Храм, а добротом и великим трудом Бранислава Илића” – наводи Kривокапић.
Јеромонах Макарије, игуман манастира Савина, говорио је о значају светитељства и правилног поимања светитељства у цркви Христовој.
“Многи ће покушати да опишу и објасне ко је то и што је светитељ Божији. Међутим, колико год да то неко објашњава и описује, те колико год људским ријечима да покушава да појасни самоме себи прво, па онда и другим људима, никад то неће бити довољно да би могло да се објасни и појасни истински лик светитеља јер у сваком светитељу крије се тајна сваког човјека и спасења нашега, а то је тајна вјечног живота, сам Господ Исус Христос” – каже јеромонах Макарије.
Kада би могли да опишемо Бога, наводи он, онда би могли да опишемо и светитеља.
“Ако мислимо и хоћемо да будемо пријатељи Светог Василија морамо да се трудимо, прије свега, да схватамо и прихватамо своју бескрајну немоћ. На овај велики празник и годишњицу 350 година од упокојења треба свако од нас да замоли и помоли се Светом Василију да му отвори ум и помогне да се и он придружи том сабору светих и да будемо пријатељи Светог Василија, да живимо у овом свијету истинским и хришћанским животом и да кроз то задобијемо вјечни живот. И то је смисао нашег живота и постојања и доласка на овај свијет. Kада човјек дође до тог смисла, до те тачке он добија објашњење зашто је он уопште дошао на овај свијет и зашто се он родио на овоме свијету. Зато Свети Василије, као свједок живота и истинског васкрсења, јесте живи свједок који ће нам увијек стојати када падамо и кад устајемо да нас подиже, да нас изнова обнавља и призива на дубину смирења, подвига, одрицања од себе и своје воље и тако ћемо уз Божју помоћ и уска врата ући у вјечни живот. Нека нас Свети Василије окријепи и нека нам да снаге да останемо и будемо његови пријатељи и на тај начин да се спасемо и да се поново овако како се видимо овђе, што је најважније од свега, видимо и у вјечном животу јер ништа нам неће вређети ако се тамо поново не сретнемо” – истиче јеромонах Макарије.
Вјероучитељ Јовица Вукасовић говорио је о односу филма и Литургије.
“Сви знамо да Хришћанство као религија настаје у једном општем хаосу јеилнске и јудејске цивилизације на простору данашње Палестине. Литургија је била нешто по чему су Хришћани били јединствени, то је било једно сабрање гдје су они могли да буду оно што су жељели да буду, што их нико није притискао да буду. На литургији се укидају аполутно све подјеле.
Та оригиналност, тај јединствен начин живота доноси нам Хришћанство управо у светој литургији” – каже Вукасовић.
Он се осврнуо и на злоупотребу друштвених мрежа.
“Ми данас живимо у периоду гдје је пребукирано све друштвеним мрежама, мас медијима, телевизијом, интернетом. Превише времена трошимо на друштвене мреже, често злоупотребљавајући своје слободно вријеме, али и саму суштину тих друштвених мрежа.
Али због чега не бисмо искористили те друштвене мреже за оно што нам се може нудити, а то је мисија цркве. Зашто не бисмо на тим друштвеним мрежама нпр. мисионарили? Имамо могућност филма. Филм као седма умјетност има могућност да човјеку визуелно прикаже оно што жели. Ми данас живимо у свијету хиперпродукције филма. Сваког дана чујемо за неке нове наслове. Није суштина умјетничког дјела да оно буде приказано јавности већ да остави неки утисак на посматрача, а поготово ако то умјетничко дјело утиче на свијест посматрача, онда можемо да кажемо да је аутор и успио.
Ми морамо комплетног себе унијети у тај филм. Свим нашим чулима, свим нашим осјећајима. Ако изгубимо једну нит, ако наша мисао скрене негдје, ми ћемо изгубити ону основну идеју коју аутор има да нам представи. Исто се дешава у свијету литургије. Уколико у једном тренутку заборавимо да смо ми на сабрању, уколико ми заборавимо да смо оставили све свјетске бриге и почнемо да мислимо о нечему десетом, ми губимо везу са Господом, заједницом и бивамо заокупљени свим свјетским бригама” – објашњава Вукасовић.
И филм и литургија, каже он, од нас захтијевају одређену припрему.
“Ако направимо простор за гледање филма, ми ћемо много више уживати у том филму. Освјетљење, музика, сценарио, режија, аутор, режисер – све је битно за филм. Поготово ако се мало боље прирпемимо за гледање филма, ми ћемо схватити кроз шта аутор жели да каже. Режисер у филму користи одређене симболе и онда ћемо ми кроз репродукцију тог филма схватити шта се у њему дешава. На сличан начин литургија нас припрема. И за гледање филма и за свету литургију нам је потребна припрема. Kао што гледање једног филмског дјела од нас захтјева потпуно предавање себе, тако и литургија захтјева потпуно одрицање себе и наравно потпуно улажење у ту причу.
Бранислав је свима нама приближио Светог Василија кога ми јако волимо. Ми се сви молимо Св. Василију, сви га познајемо али вјероватно неке моменте из његовог живота ми нисмо знали. Тако је он искористио мултимедијално средство, односно седму умјетност и широким народним масама приказао овај филм” – наводи Вукасовић.
Аутор филма је говорио о значају и правилном поимању иконе.
“Овај филм је у многоме иконичан. Kроз овај филм имали сте прилику много пута да видите иконе на којима је изображен неко од светитеља. Цјелокупни хришћански живот није ништа друго до вјечан и непролазни иконизам. Све је у цркви иконично, почев од литургије и цјелокупног хришћанског живота.
Светост се не поистовјећује са достигнућима нашег морала и подвига, нити са надприродним искуствима било какве врсте. Зато што се све то може срести ван цркве и изван Христа и кадкад у већем степену. Светост се изражава као иконизам царства. Светитељи су иконе, а не прототипи јединога светога. И што су аутентичније, то више упућују на прототип, односно на Христа, негирајући у себи славу која припада само Богу. Једино са овим предусловима светитељи бивају обожени, учествују у слави Божијој и прослављају се од Бога који сам њих прославља. Али постоје светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да дотакну своју светост. И заиста потребно је да не ограничавамо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог, прослављајући их јавно. Наша црква је мудро установила празник Свих светих, познатих и непознатих угодника Божијих” – наводи аутор.
Светост, каже он, није за малобројне, него за све нас.
“Оно што се тражи јесте да себе што више можемо да испразнимо од самосигурности и самослављења, што није лако с обзиром да је коријен свих страсти самољубље, видљиво или не, тако да прославимо Бога у нашем тијелу и нашем духу. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина његују у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбјежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија свјетлости спасити наш свијет” – истиче аутор.
Организатор догађаја била је Српска православна црквена општина которска.
Извор: Радио Котор
